Prezime, Tradicija i Sloboda Izbora: Lična Odluka u Savremenom Društvu

Pitanje prezimena nakon sklapanja braka daleko je više od puke formalnosti. To je tema koja dodiruje temelje identiteta, tradicije, porodičnih vrednosti i lične slobode. U srpskom društvu, gde su patrijarhalni obrasci duboko ukorenjeni, podrazumeva se da će žena uzeti muževo prezime, čime simbolično prelazi iz očeve pod njegovu "zaštitu". Međutim, vremena se menjaju, a sa njima i shvatanja o ravnopravnosti, ličnom identitetu i slobodi izbora. Sve je više žena koje se suočavaju sa ovom odlukom na različite načine: neke uzimaju muževo prezime, neke ga dodaju svom, a neke odlučuju da zadrže isključivo svoje devojačko prezime. Svaki od ovih puteva nosi sa sobom priču, razloge i, često, suočavanje sa društvenim očekivanjima.

Različiti Putevi: Od Tradicije do Ličnog Izraza

U razgovorima o ovoj temi izbijaju u prvi plan izuzetno različiti motivi i životne situacije. Postoje parovi gde žena uzima muževo prezime, ali se u porodičnom krugu slavi njen krsni dan, a ne njegov, jer on ima braću koje će nastaviti tu tradiciju, dok ona nema. Ovde se vidí fleksibilnost i prilagodavanje unutar okvira koji su naizgled čvrsto postavljeni.

S druge strane, srećemo i primere gde žena uzima muževo prezime, ali je za nju veoma bitno da se i dalje slavi njen krsni dan zbog specifičnih okolnosti iz detinjstva. Iako je muž "pravi Srbin pravoslavac", on ima razumevanja za to, pa se njegov krsni dan samo obeleži, dok se njen proslavlja. Ovakvi dogovori pokazuju da se unutar tradicionalnog okvira može naći prostor za poštovanje ličnih želja i potreba.

Zatim, imamo one koji žive na više mesta, često u različitim državama. Žena je uzela prezime, ali se slave oba krsna imena na dva različita mesta, prilagođavajući se okruženju i porodicama. Tu su i oni koji su u braku, ali ne slave krsne dane uopšte, jer "nisu u tom fazonu", ili čak parovi gde je žena uzela prezime isključivo zato što joj se muževo prezime dopada, a ideja da se isto prezivaju joj je "super".

Ne treba zanemariti ni veliki broj ljudi koji slave krsnu slavu jer "tako treba", bez dubljeg udubljivanja u značenje ili razmišljanja o tome zašto baš muževljeva. Ovo pokazuje koliko je nešto što se "podrazumeva" zapravo čvrsto ukalupljeno u društvene norme.

Promena Društvenih Normi i "Sramota"

Kako vreme odmiče, primećuje se da se ove norme postepeno labave. Sve je manja "sramota" ne uzeti muževo prezime, roditi dete van braka, biti samohrani roditelj ili imati različite varijante za slavljenje krsne slave. Ova promena nije samo površinska; ona označava dublju transformaciju u shvatanju ličnih sloboda i društvenog pritiska. Činjenica da neko za nešto nije čuo ne znači da to ne postoji ili da je nemoguće. Širina spoznaje i čujenja je ključna za razumevanje raznolikosti koja nas okružuje.

Feminizam, Ravnopravnost i Lični Izbori

U žestokim debatama oko prezimena često se nameće pitanje feminizma. Za neke, feminizam je pokret koji je ženama omogućio osnovna prava: pravo na glas, na obrazovanje, na finansijsku nezavisnost, da nose pantalone, da samostalno odlučuju o svom telu i životu. Bez borbe "onih izopačenih ludaka", kako ih neki nazivaju, mnoge žene danas ne bi smele da napuste kuhinju, a svaku odluku bi donosio muškarac - prvo otac, pa muž.

Međutim, postoji i snažan stav da se savremeni, "novokomponovani" feminizam pretvorio u nešto odvratno, da je prešao okvire borbe za prava i postao pun mržnje i vređanja prema ženama koje i dalje imaju "dozu tradicionalnosti" u sebi. Ovakvi glasovi često ističu da su žene koje zadrže prezime krive za "rušenje sistema" i da takav stav pokazuje nepoštovanje prema braku, porodici i suprugu. Postavlja se pitanje: da li je zaista tako?

Suština ravnopravnosti leži u pravu na izbor. Feminizam se ne bori za to da svi budu jednaki u smislu identičnosti - jer žene i muškarci fiziološki i fizčki nisu, niti mogu biti identični - već za to da budu ravnopravni pred zakonom i u društvu. To znači da žena može da bira da li će da se brije, da li će da nosi pantalone ili haljinu, da li će da gradi karijeru ili da bude u domu, a da joj se za te izbore ne nameću posledice.

Primenjeno na pitanje prezimena, ravnopravnost znači da žena ima pravo da zadrži svoje prezime, da ga promeni ili da doda muževo, a da je ta odluka isključivo njen izraz lične želje i identiteta, a ne nužno pokazatelj njenog odnosa prema suprugu ili porodici. Kao što jedna sagovornica kaže: "Poštovanje se ne iskazuje prezimenom, već odnosom prema toj osobi." Muškarac koji voli i poštuje svoju partneru neće insistirati na prezimenu ako joj je to neprijatno, baš kao što ni ona ne bi insistirala da on uzme njeno ako mu to ne odgovara.

Udaja, Brak i Identitet: Šta Je Zapravo Bitno?

Jedan od čestih argumenata je: "Ako si toliko moderna i želiš da zadržiš svoj identitet, zašto se uopšte udaješ? Udaja je takode zaostavština patrijarhata." Ovde dolazimo do suštinske razlike između pravne i emocionalne dimenzije braka. Ljudi se venčavaju iz mnoštva razloga: iz ljubavi, želje da ozvaniče vezu, iz praktičnih razloga (nasleđivanje, imovinski odnosi koji u vanbračnoj zajednici nisu potpuno izjednačeni), ili jednostavno zato što im se dopada ideja bračnog zajedništva.

Brak nije samo promena prezimena. To je zajednica dvoje ljudi koji grade život zajedno. Za neke je deo te zajednice i zajedničko prezime, jer im daje osećaj jedinstva i pripadnosti. Za druge, to uopšte nije bitno - porodica su i sa različitim prezimenima. Deca mogu da nose očevo, majčino ili oba prezimena, što je sve češća pojava. Kako jedna učesnica rasprave primećuje: "Porodica smo i mi koji nemamo isto prezime. Prosto, prezime nije nešto što čini porodicu."

Administrativni Izazovi i Praktičnost

Ne treba zanemariti ni praktičnu stranu. Promena prezimena podrazumeva promenu svih dokumenata: lične karte, pasoša, vozačke dozvole, zdravstvene knjižice, bankovnih računa, diploma... To je naporan, skup i vremenski zahtevan proces. Za žene koje su već ostvarile karijeru pod devojačkim prezimenom, ovo može biti poseban problem, jer naučni radovi i profesionalni uspesi ostaju vezani za to ime. Zbog toga mnoge naučnice, umetnice ili javne ličnosti zadržavaju svoje prezime ili ga dodaju muževom.

S druge strane, neke žene smatraju da je promena prezimena lep i simboličan čin, deo ulaska u novu životnu fazu, i da administrativne muke vrede. Sve je stvar lične procene i prioriteta.

Zaključak: Tolerancija i Poštovanje Tuđeg Izbora

Na kraju, možda je najvažnija lekcija iz ovih živih razgovora upravo tolerancija. Živimo u vremenu kada postoji legalna mogućnost izbora. Zakon ne nalaže da žena mora da promeni prezime. On joj daje tu slobodu. Ostatak je na nama - kao pojedincima i kao društvu.

Nametanje sopstvenih uverenja drugima, bilo da se radi o tradicionalnim ili modernističkim stavovima, vodi samo u sukobe i nesporazume. Ono što je jednom osobi izraz poštovanja prema porodičnim tradicijama, drugoj je odricanje od ličnog identiteta. Ono što je jednoj ženi simbol nezavisnosti i ravnopravnosti, drugoj može zvučati kao nepotrebna provokacija ili hir.

Kao što je neko rekao: "Neka svako gleda svoju poslu." Možemo imati svoje, čvrste stavove, ali isto tako možemo prihvatiti da drugi ljudi imaju pravo na svoje, drugačije. Pravo na izbor je ono što nas čini slobodnim. Bilo da se odlučite da zadržite svoje prezime iz ljubavi prema njemu, iz praktičnih razloga ili kao izraz sopstvenog identiteta, ili da uzmete prezime svog partnera kao simbol zajedništva i ljubavi - to je isključivo vaša odluka. A društvo koje te odluke poštuje, bez osuđivanja i zabadanja nosa u tuđe živote, jeste društvo koje je zaista napredovalo.

Na kraju, ne zaboravimo: brak i porodica grade se na ljubavi, poštovanju, komunikaciji i zajedničkim vrednostima. Prezime je samo jedna, i ne nužno najvažnija, karika u tom lancu.